U Turskoj, zakon o starateljstvu je regulisan Turskim građanskim zakonikom (Türk Medeni Kanunu), koji uspostavlja okvir za određivanje roditeljskih prava i odgovornosti nakon razvoda ili razdvajanja. Koncept starateljstva, poznat kao „velayet“ u turskoj pravnoj terminologiji, značajno se razvio tokom poslednjih decenija, prelazeći sa tradicionalnih patrijarhalnih modela na pristup više usmeren na dete.

U ovom članku ćemo obraditi temu Slučajevi starateljstva u Turskoj za naše srpske klijente.

Pravni okvir

Odredbe Turskog građanskog zakonika

Turski građanski zakonik (Zakon br. 4721) definiše starateljstvo (velayet) kao prava i odgovornosti roditelja u odnosu na njihovu maloletnu decu. Prema članu 335, „Maloletna deca su pod starateljstvom svojih roditelja. Starateljstvo se ne može oduzeti roditeljima bez zakonskog razloga.“ Ova odredba uspostavlja roditeljsko starateljstvo kao pravo i obavezu.

Pravne odgovornosti obuhvaćene starateljstvom uključuju brigu o detetu, obrazovanje, zastupanje i upravljanje detetovom imovinom. Roditelji koji vrše starateljstvo moraju davati prioritet najboljem interesu deteta u svim odlukama koje se tiču detetovog fizičkog, intelektualnog, moralnog i društvenog razvoja.

Revizija Građanskog zakonika iz 2001. godine označila je značajan zaokret u turskom zakonu o starateljstvu, eliminišući prethodne preferencije zasnovane na polu i uspostavljajući jednakost između majki i očeva u odlukama o starateljstvu.

Vrste starateljstva u Turskoj

Turski pravni sistem tradicionalno favorizuje aranžmane samostalnog starateljstva (tek velayet), gde je jednom roditelju dodeljeno puno pravno i fizičko starateljstvo, dok drugi zadržava pravo posete i finansijske obaveze izdržavanja. Uprkos međunarodnim trendovima prema zajedničkom roditeljstvu, zajedničko starateljstvo (ortak velayet) ostaje relativno neuobičajeno u turskoj praksi, iako su nedavne sudske odluke pokazale veću otvorenost prema ovom aranžmanu.

Tokom tekućih postupaka razvoda, sudovi obično izdaju privremena rešenja o starateljstvu (geçici velayet) kako bi uspostavili privremene aranžmane do konačne presude. Ova privremena rešenja često služe kao važni presedan za konačno određivanje starateljstva.

Važno je razlikovati starateljstvo od tutorstva (vesayet), koje se primenjuje kada roditelji nisu u mogućnosti da vrše starateljstvo zbog smrti, nesposobnosti ili zakonske diskvalifikacije. Tutorstvo može biti dodeljeno rođacima ili drugim odgovarajućim osobama kada starateljstvo nije opcija.

Proces određivanja starateljstva

Sudski proces

Slučajevi starateljstva u Turskoj spadaju pod nadležnost Porodičnih sudova (Aile Mahkemeleri) na lokacijama gde ovi specijalizovani sudovi postoje. U područjima bez namenjenih Porodičnih sudova, Građanski sudovi prve instance (Asliye Hukuk Mahkemeleri) rešavaju pitanja starateljstva dok funkcionišu kao porodični sudovi.

Prema članu 382 Zakona o parničnom postupku, slučajevi koji uključuju modifikacije starateljstva klasifikovani su kao „nesporni sudski predmeti“ (çekişmesiz yargı işleri), što utiče na proceduralne aspekte kao što je određivanje mesta. Ova klasifikacija omogućava roditelju koji podnosi zahtev da pokrene slučaj bilo u svom mestu prebivališta ili u nadležnosti tuženika.

Postupci starateljstva prate pravila pojednostavljenog postupka (basit yargılama usulü) umesto pisanog postupka, omogućavajući brže rešavanje. Međutim, uprkos ovoj proceduralnoj prednosti, sporovi oko starateljstva često se produžavaju na nekoliko meseci zbog nagomilanih sudskih predmeta i potrebnih stručnih procena.

Faktori koji se razmatraju u odlukama o starateljstvu

Turski sudovi primenjuju sveobuhvatni princip „najboljeg interesa deteta“ (çocuğun üstün yararı) pri određivanju aranžmana starateljstva. Ovaj međunarodno priznati standard zahteva individualizovanu procenu specifičnih okolnosti svakog deteta umesto primene krutih pravila ili pretpostavki.

Među faktorima koje sudije razmatraju, uzrast i razvojne potrebe deteta igraju značajnu ulogu. Turski sudovi su tradicionalno pokazivali preferenciju za majčinsko starateljstvo za vrlo malu decu (obično ispod 7 godina), prepoznajući važnost majčinske povezanosti i nege tokom ranih razvojnih faza.

Za stariju decu koja su dostigla „doba razumevanja“ (idrak yaşı), sudovi su obavezni da uzmu u obzir preferencije samog deteta. Turski Kasacioni sud (Yargıtay) generalno priznaje decu od 8 godina i stariju kao dovoljno zrelu da izraze smislene preferencije u pogledu starateljstva, iako ovaj prag može varirati na osnovu individualne procene.

Sudovi takođe procenjuju uslove života roditelja, finansijsku stabilnost, moralni karakter i pokazanu sposobnost da zadovolje fizičke i emocionalne potrebe deteta. Ova procena često uključuje izveštaje o socijalnoj istrazi (sosyal inceleme raporu) koje pripremaju sudski imenovani stručnjaci, uključujući psihologe, pedagoge i socijalne radnike koji intervjuišu članove porodice i posmatraju interakcije roditelj-dete.

Faktori koji se razmatraju u odlukama o starateljstvu po starosnim grupama

Promena aranžmana starateljstva

Osnove za modifikaciju

Turski zakon priznaje da aranžmani starateljstva mogu zahtevati modifikaciju kako se okolnosti menjaju. Član 183 Građanskog zakonika posebno pominje nekoliko osnova koji mogu zahtevati promene starateljstva, uključujući „ponovni brak roditelja, preseljenje ili smrt.“ Međutim, ova lista nije iscrpna, i sudovi mogu razmotriti druge značajne promene koje utiču na dobrobit deteta.

Da bi zahtevi za modifikaciju starateljstva uspeli, podnosilac mora dokazati da postojeći aranžman više ne služi najboljim interesima deteta zbog značajnih promena u okolnostima. Samo pokazivanje poboljšanih uslova u situaciji roditelja koji nema starateljstvo generalno nije dovoljno bez odgovarajućih dokaza o nedostacima u trenutnom aranžmanu starateljstva.

Sudovi pažljivo ispituju zahteve koji uključuju nove veze ili ponovni brak roditelja sa starateljstvom, jer ovi faktori sami po sebi ne opravdavaju automatski modifikaciju. Samo kada nova veza dokazano negativno utiče na dobrobit deteta, sudovi će to smatrati osnovom za promenu starateljstva.

Pravni postupak za modifikaciju starateljstva

Proces za modifikaciju starateljstva počinje podnošenjem peticije za promenu starateljstva (velayet değişikliği davası) nadležnom porodičnom sudu.

Ova peticija mora navesti promenjene okolnosti koje opravdavaju modifikaciju i uključiti potkrepljujuće dokaze.

Tokom postupka, sudovi često naređuju nove stručne procene i izveštaje o socijalnoj istrazi kako bi procenili trenutne uslove. Teret dokazivanja leži na roditelju koji traži modifikaciju da dokaže i promenjene okolnosti i kako predloženi aranžman bolje služi interesima deteta.

Slučajevi modifikacije starateljstva obično zahtevaju 3-6 meseci za rešavanje, iako složeni slučajevi koji uključuju više stručnih izveštaja ili pitanja nadležnosti mogu trajati duže. Na sudske odluke u vezi sa modifikacijom starateljstva može se uložiti žalba višim sudovima, uključujući regionalne apelacione sudove i konačno Kasacioni sud.

Sprovođenje naloga o starateljstvu

Izazovi implementacije

Uprkos jasnim pravnim okvirima, sprovođenje odluka o starateljstvu predstavlja značajne izazove u turskom sistemu. Neusaglašeni roditelji mogu se opirati sudskim nalozima uskraćivanjem prava na posetu, ometanjem komunikacije, ili u ekstremnim slučajevima, preseljenjem sa detetom bez dozvole.

Postupak izvršenja (icra) za odluke o starateljstvu uključuje specijalizovane kancelarije za izvršenje sa ovlašćenjem za sprovođenje sudskih naloga, uključujući prenos fizičkog starateljstva. Međutim, ova izvršenja često su izazovna i emocionalno traumatična za decu, što navodi sudove da preferiraju postepene pristupe kada je to moguće.

Turski zakon predviđa krivične kazne za ometanje starateljstva u određenim okolnostima, ali gonjenje se obično događa samo u teškim slučajevima otmice deteta ili upornog kršenja sudskih naloga.

Prava na posetu

Prava na posetu (kişisel ilişki kurma hakkı) za roditelje bez starateljstva zakonski su zaštićena članom 323. Građanskog zakonika, koji navodi da svaki roditelj „ima pravo da održava odgovarajuće lične odnose sa detetom koje nije pod njihovim starateljstvom.“

Sudovi obično uspostavljaju detaljne rasporede poseta navodeći dane, vreme, aranžmane za praznike i druge parametre. Ovi rasporedi imaju za cilj da obezbede smislen kontakt roditelj-dete uz minimiziranje potencijalnih sukoba između roditelja.

U slučajevima koji uključuju navode o porodičnom nasilju, zlostavljanju ili zanemarivanju, sudovi mogu naložiti nadgledane posete (gözetim altında kişisel ilişki) kako bi zaštitili dete dok održavaju odnos roditelj-dete. Takav nadzor mogu vršiti stručnjaci za socijalne usluge ili pouzdani članovi porodice koje odredi sud.

Nedavni trendovi i razvoj

Razvoj zajedničkog starateljstva

Iako tursko zakonodavstvo još uvek prvenstveno predviđa aranžmane pojedinačnog starateljstva, sudska praksa je počela da se razvija prema fleksibilnijim tumačenjima. Prelomna odluka Kasacionog suda iz 2018. godine priznala je mogućnost aranžmana zajedničkog starateljstva u slučajevima kada oba roditelja pokazuju spremnost i sposobnost da sarađuju u odlukama o odgoju dece.

Ovaj pomak odražava integraciju Turske principa iz međunarodnih sporazuma, posebno Konvencije UN o pravima deteta, koju je Turska ratifikovala 1995. godine. Ovi razvoji ukazuju na postepeno kretanje ka priznavanju prava deteta da održava smislene odnose sa oba roditelja kada je to prikladno.

Stručna mišljenja u porodičnom pravu sve više podržavaju modele zajedničkog roditeljstva, iako implementacija ostaje izazovna u okviru postojećih pravnih okvira. Kako stope razvoda rastu i roditeljske uloge nastavljaju da se razvijaju, pritisak za zakonodavne reforme koje eksplicitnije rešavaju zajedničko starateljstvo nastavlja da se gradi.

Uticaj društvenih promena

Promene porodičnih struktura i rodnih uloga značajno su uticale na prakse starateljstva u Turskoj. Dok tradicionalne maternalne preferencije ostaju očigledne u mnogim sudskim odlukama, sve veće učešće očeva u odgoju dece dovelo je do nijansiranijih sudskih procena roditeljskih sposobnosti.

Urbanizacija i povećano učešće žena u radnoj snazi promenili su kontekst evaluacija starateljstva, pri čemu sudovi sada češće razmatraju aranžmane za dnevnu negu, sisteme podrške proširene porodice i fleksibilne radne rasporede u svojim odlukama.

Tehnologija je takođe transformisala prakse starateljstva i poseta, pri čemu sudovi sve više uključuju odredbe za video pozive, platforme za razmenu poruka i elektronsku komunikaciju kao dopunu ličnim posetama, posebno u slučajevima koji uključuju geografsku udaljenost između deteta i roditelja bez starateljstva.

Međunarodni aspekti

Primena Haške konvencije

Turska je zvanično postala potpisnica Haške konvencije o građanskim aspektima međunarodne otmice dece iz 1980. 2000. godine, uspostavljajući važne mehanizme za rešavanje prekograničnih sporova o starateljstvu. Primarni cilj konvencije je obezbeđivanje brzog povratka dece koja su nezakonito odvedena ili zadržana preko međunarodnih granica, umesto direktnog određivanja prava starateljstva.

Turski centralni organ odgovoran za sprovođenje konvencije je Generalna direkcija za međunarodno pravo i spoljne odnose Ministarstva pravde. Ovaj organ koordinira sa stranim kolegama kako bi olakšao lociranje i povratak otete dece, iako vreme obrade može značajno varirati u zavisnosti od složenosti slučaja i uključenih zemalja.

Priznavanje stranih odluka o starateljstvu

Turski sudovi generalno prate princip „egzekvatora“ (priznavanje i izvršenje stranih presuda) u vezi sa odlukama o starateljstvu iz drugih nadležnosti. Međutim, ovo priznavanje zavisi od nekoliko faktora uključujući reciprocitet između nacija, pravilnu nadležnost stranog suda i kompatibilnost sa turskim normama javne politike.

Strani nalozi o starateljstvu mogu se suočiti sa izazovima na turskim sudovima ako su u suprotnosti sa fundamentalnim principima turskog porodičnog prava ili ustavnim odredbama. Posebno su osetljivi nalozi koji bi se mogli doživeti kao pretnja verskom ili kulturnom identitetu deteta, posebno za decu turskog porekla.

Kulturna i verska razmatranja

U prekograničnim sporovima o starateljstvu, turski sudovi stavljaju značajan naglasak na održavanje veze deteta sa njihovim kulturnim nasleđem i verskim poreklom. Ovo razmatranje može postati posebno relevantno kada strani roditelj traži preseljenje turskog deteta u zemlju sa bitno drugačijim kulturnim okruženjem.

Sudovi često procenjuju spremnost i sposobnost neturskog roditelja da neguje turski identitet deteta, uključujući održavanje jezika, kulturne prakse i versko obrazovanje kada je relevantno. Ovi faktori mogu uticati i na početne odluke o starateljstvu i na odluke u vezi sa zahtevima za međunarodno preseljenje.

Nadležnost i primenljivi zakon

Složena pitanja nadležnosti često se javljaju u međunarodnim sporovima o starateljstvu koji uključuju Tursku. Turski sudovi generalno primenjuju standard „uobičajenog prebivališta“ za određivanje nadležnosti, fokusirajući se na to gde je dete prvenstveno živelo, a ne na nacionalnost ili prebivalište roditelja.

Za decu sa dvojnim državljanstvom, mogu se pojaviti dodatne složenosti, posebno kada postoje paralelni postupci u više zemalja. Turski sudovi obično potvrđuju nadležnost kada je dete fizički prisutno u Turskoj i ima značajne veze sa zemljom, čak i kada postoje konkurentski zahtevi na stranim sudovima.

Pravni lekovi za međunarodnu roditeljsku otmicu dece

Kada je dete nezakonito odvedeno ili zadržano u Turskoj, roditelj koji je ostao može tražiti pravne lekove kroz procedure Haške konvencije i turski domaći zakon. Proces konvencije fokusira se na povratak deteta umesto na meritum starateljstva, delujući na principu da starateljstvo treba odrediti u uobičajenom prebivalištu deteta.

Turska implementacija konvencije poboljšala se tokom vremena, iako izazovi ostaju, posebno u vezi sa izvršenjem naloga za povratak i dugotrajnim sudskim procesima.

U slučajevima koji uključuju navode o nasilju u porodici ili zlostavljanju, turski sudovi primenjuju „izuzetak ozbiljnog rizika“ konvencije kako bi procenili da li bi povratak mogao izložiti dete fizičkoj ili psihološkoj šteti.

Slučajevi koji nisu obuhvaćeni konvencijom suočavaju se sa dodatnim preprekama, jer moraju da se odvijaju kroz standardne turske postupke starateljstva bez ubrzanih mehanizama koje konvencija pruža. Ovi slučajevi često zahtevaju pažljivo kretanje kroz diplomatske kanale i pravne procese kako bi se postiglo rešenje.

Zaključak

Zakon o starateljstvu u Turskoj nastavlja da se razvija dok balansira između tradicionalnih porodičnih vrednosti i savremenog razumevanja razvoja deteta i roditeljskih uloga. Dok sistem održava svoj fokus na najboljim interesima deteta, primena ovog principa značajno varira na osnovu sudskog tumačenja, preporuka stručnjaka i specifičnih okolnosti svakog slučaja.

Ključni izazovi u trenutnom sistemu uključuju uspostavljanje konzistentnijih standarda za procene starateljstva, poboljšanje mehanizama sprovođenja i razvijanje jasnijih okvira za aranžmane zajedničkog starateljstva. Potencijalne reforme mogu da reše ova pitanja kroz zakonodavne izmene, specijalizovanu obuku za sudije porodičnih sudova i stručnjake, i poboljšane usluge podrške za porodice koje prolaze kroz sporove oko starateljstva.

Za roditelje koji se suočavaju sa postupcima starateljstva u Turskoj, razumevanje i pravnog okvira i praktičnih realnosti sistema je od suštinskog značaja. Traženje kvalifikovanog pravnog zastupanja, dokumentovanje relevantnih aspekata odnosa roditelj-dete i održavanje fokusa na potrebama deteta umesto na roditeljskom sukobu značajno poboljšava ishode u ovim emocionalno izazovnim slučajevima.

Za više pomoći ili konsultacije o ovom pitanju, možete nas kontaktirati.

Slučajevi starateljstva u Turskoj