Stranka koja u Turskoj podnese tu\u017ebu nije obavezna da postupak privede do kona\u010dne presude. Procesne strategije se menjaju, stranke posti\u017eu vansudska poravnanja, a ponekad tu\u017eilac jednostavno preispita da li je nastavak spora i dalje smislen. Tursko parni\u010dno procesno pravo za ovu situaciju predvi\u0111a posebnu pravnu ustanovu poznatu kao „feragat“, koja na srpskom najbli\u017ee odgovara odustajanju od tu\u017ebe, odnosno odustajanju od tu\u017ebenog zahteva \u2014 pojam koji se su\u0161tinski razlikuje od povla\u010denja tu\u017ebe.<\/p>\n
Turski Zakon o parni\u010dnom postupku (Hukuk Muhakemeleri Kanunu, Zakon br. 6100) ovu ustanovu ure\u0111uje u \u010dlanu 307, u delu koji se odnosi na procesne radnje stranaka kojima se okon\u010dava postupak. Odredba glasi:<\/p>\n
„Odustajanje predstavlja delimi\u010dno ili potpuno odustajanje tu\u017eioca od tu\u017ebenog zahteva.“<\/em><\/p>\n Ova definicija na prvi pogled izgleda jednostavno, ali nosi ozbiljne pravne posledice. Odustajanje od tu\u017ebe nije sporazum o poravnanju izme\u0111u stranaka, niti odbacivanje tu\u017ebe od strane suda iz procesnih razloga. Radi se o jednostranoj izjavi tu\u017eioca kojom on izjavljuje da vi\u0161e ne \u017eeli da ostvaruje deo ili celokupan zahtev koji je prvobitno postavio.<\/p>\n Upravo zbog toga se odustajanje od tu\u017ebe \u010desto brka sa povla\u010denjem tu\u017ebe (davay\u0131 geri alma), koje je ure\u0111eno posebnom odredbom i ima potpuno druga\u010dije posledice. Kod povla\u010denja tu\u017ebe, tu\u017eilac po pravilu zadr\u017eava mogu\u0107nost da isti zahtev ponovo istakne kasnije, jer samo materijalno pravo ne prestaje, ve\u0107 se okon\u010dava samo konkretan postupak. Odustajanje od tu\u017ebe, nasuprot tome, dovodi do ga\u0161enja samog prava u odnosu na istaknuti zahtev. Posledice izbora jednog ili drugog puta mogu biti znatno razli\u010dite, pa je pravni savet pre preduzimanja bilo kog od ovih koraka neophodan.<\/p>\n S obzirom na to da odustajanje od tu\u017ebe proizvodi tako ozbiljne i u velikoj meri neopozive posledice, tursko pravo postavlja stroge formalne uslove za njegovo izjavljivanje. \u010clan 309 HMK ure\u0111uje formu i odustajanja i priznanja tu\u017ebenog zahteva (suprotne radnje tu\u017eenog, kojom on pristaje na zahteve tu\u017eioca). Odredba propisuje:<\/p>\n „Odustajanje i priznanje vr\u0161e se podneskom ili usmeno na ro\u010di\u0161tu. Punova\u017enost odustajanja i priznanja ne zavisi od saglasnosti druge stranke ili suda. U slu\u010daju delimi\u010dnog odustajanja ili delimi\u010dnog priznanja, deo na koji se odustajanje ili priznanje odnosi mora biti izri\u010dito nazna\u010den u podnesku ili u zapisniku. Odustajanje i priznanje moraju biti bezuslovni i bez ikakvih ograda.“<\/em><\/p>\n Iz ove odredbe proizilazi nekoliko va\u017enih zaklju\u010daka. Prvo, odustajanje od tu\u017ebe mo\u017ee se izjaviti putem pismenog podneska koji se podnosi sudu, ili usmeno na ro\u010di\u0161tu, pri \u010demu se izjava unosi u zapisnik. Oba oblika imaju jednaku pravnu snagu, pod uslovom da su ispunjeni ostali uslovi.<\/p>\n Drugo, \u0161to \u010desto iznenadi one koji su upoznati sa drugim pravnim sistemima \u2014 odustajanje od tu\u017ebe ne zahteva ni saglasnost tu\u017eenog, ni odobrenje suda u smislu diskrecione odluke. \u010cim je odustajanje punova\u017eno izjavljeno, ono automatski, na osnovu samog zakona, proizvodi svoje pravne posledice.<\/p>\n Tre\u0107e, ako je odustajanje samo delimi\u010dno, odnosno tu\u017eilac odustaje samo od dela svojih zahteva nastavljaju\u0107i da ostvaruje preostale, deo na koji se odustajanje odnosi mora biti precizno nazna\u010den, bilo u pismenom podnesku, bilo u zapisniku sa ro\u010di\u0161ta. Nejasna ili dvosmislena izjava koja ostavlja prostor za tuma\u010denje ne ispunjava ovaj uslov, ba\u0161 zato \u0161to su posledice toliko ozbiljne, a sudovi ne\u0107e naga\u0111ati o tome \u0161ta je stranka stvarno imala u vidu.<\/p>\n \u010cetvrto, i mo\u017eda najva\u017enije \u2014 izjava mora biti bezuslovna. Tu\u017eilac ne mo\u017ee odustati „pod uslovom da“ se desi ne\u0161to drugo, ili „osim ako“ ne nastupi neka okolnost. Odustajanje od tu\u017ebe je jasna i nedvosmislena izjava, koja ne ostavlja prostor za rezerve.<\/p>\n Postoji i va\u017ean prakti\u010dan aspekt koji se odnosi na zastupanje. Ako u ime tu\u017eioca postupa advokat, punomo\u0107je (vek\u00e2letname) koje mu je izdato mora, u skladu sa \u010dlanom 74 HMK, sadr\u017eati izri\u010dito i posebno ovla\u0161\u0107enje za odustajanje od tu\u017ebe. Op\u0161te punomo\u0107je za zastupanje u postupku za to nije dovoljno. Ovaj uslov odra\u017eava koliko ozbiljno pravni sistem tretira ovu radnju, jer ona mo\u017ee kona\u010dno ugasiti materijalna prava stranke.<\/p>\n Jedna od najflexibilnijih osobina ove ustanove odnosi se na vreme njenog izjavljivanja. \u010clan 310 HMK to direktno ure\u0111uje:<\/p>\n „Odustajanje i priznanje mogu se izjaviti u bilo kom trenutku do pravnosna\u017enosti presude.“<\/em><\/p>\n To zna\u010di da je period u kome se odustajanje od tu\u017ebe mo\u017ee izjaviti veoma \u0161irok. On nije ograni\u010den na rani stadijum postupka i ne zatvara se ni nakon dono\u0161enja presude od strane prvostepenog suda. Stranka mo\u017ee odustati od svog zahteva dok postupak jo\u0161 traje pred prvostepenim sudom, nakon dono\u0161enja presude, a pre njene pravnosna\u017enosti, tokom postupka pred apelacionim sudovima (B\u00f6lge Adliye Mahkemesi), i \u010dak tokom postupka po vanrednim pravnim sredstvima pred Kasacionim sudom (Yarg\u0131tay).<\/p>\n Ovako \u0161irok vremenski okvir odra\u017eava prakti\u010dnu realnost sudskih sporova: poravnanja i promene stavova stranaka mogu se javiti u bilo kojoj fazi, ponekad godinama nakon po\u010detka spora i u toku postupka po pravnim sredstvima. Kada se odustajanje izjavi ve\u0107 u fazi apelacionog ili kasacionog postupka, vi\u0161i sud po pravilu ne prelazi na meritorno razmatranje pravnog sredstva. Umesto toga, predmet se vra\u0107a sudu koji je donio prvobitnu odluku, kako bi taj sud donio dodatnu odluku kojom se odustajanje i njegove posledice na predmet uzimaju u obzir.<\/p>\n Posledice koje se vezuju za odustajanje od tu\u017ebe su ono \u0161to ovu odluku \u010dini toliko zna\u010dajnom, a \u010dlan 311 HMK to izri\u010dito propisuje:<\/p>\n „Odustajanje i priznanje proizvode pravno dejstvo kao pravnosna\u017ena presuda. U slu\u010daju mana volje, mo\u017ee se zahtevati poni\u0161taj odustajanja ili priznanja.“<\/em><\/p>\n U praksi, prva re\u010denica zna\u010di da se nakon punova\u017eno izjavljenog odustajanja spor o predmetnom zahtevu smatra kona\u010dno re\u0161enim, sa istim dejstvom kao da je sud, nakon sprovedenog postupka, doneo kona\u010dnu meritornu odluku. Sud zatim donosi formalnu odluku kojom se tu\u017eba odbija zbog odustajanja (feragat nedeniyle davan\u0131n reddi), a ova odluka o odbijanju sama po sebi ima dejstvo presu\u0111ene stvari (res judicata).<\/p>\n Prakti\u010dna posledica je zna\u010dajna: po\u0161to prestaje samo materijalno pravo, a ne samo konkretan postupak, isti zahtev se po pravilu ne mo\u017ee ponovo isticati u novom postupku izme\u0111u istih stranaka po istom pravnom osnovu. Ako tu\u017eilac koji je prethodno odustao od zahteva kasnije poku\u0161a da podnese novu tu\u017ebu zasnovanu na istom pravu, tu\u017eeni mo\u017ee ista\u0107i prigovor presu\u0111ene stvari, a novi postupak se po pravilu okon\u010dava iz procesnih razloga, bez ponovnog meritornog razmatranja.<\/p>\n Vredi napomenuti i da se, na osnovu \u010dlana 312 HMK, stranka koja odustane od tu\u017ebe, u pogledu tro\u0161kova postupka, tretira kao da je presuda donesena na njenu \u0161tetu. Odustajanje od tu\u017ebe, dakle, mo\u017ee imati direktne finansijske posledice u pogledu tro\u0161kova postupka, faktor koji treba pa\u017eljivo razmotriti zajedno sa materijalnim posledicama.<\/p>\n Odustajanje od tu\u017ebe ne mora se odnositi na ceo postupak. \u010clan 307 izri\u010dito predvi\u0111a mogu\u0107nost delimi\u010dnog odustajanja, kod kojeg tu\u017eilac odustaje samo od odre\u0111enih zahteva ili delova prvobitno postavljenog zahteva, nastavljaju\u0107i da ostvaruje preostale.<\/p>\n \u010cest primer su postupci sa vi\u0161e samostalnih zahteva, na primer tu\u017eba za naknadu \u0161tete koja obuhvata nekoliko razli\u010ditih vidova \u0161tete. Tu\u017eilac bi, na primer, mogao odlu\u010diti da odustane od zahteva koji se odnosi na jedan od tih vidova \u0161tete, recimo zato \u0161to novi dokazi pokazuju da taj zahtev nije odr\u017eiv, dok nastavlja da ostvaruje preostale zahteve tokom postupka.<\/p>\n Kao \u0161to je gore navedeno, uslov da deo od kog se odustaje bude precizno nazna\u010den dobija posebnu va\u017enost ba\u0161 u ovakvim delimi\u010dnim slu\u010dajevima. Sudovi pa\u017eljivo ispituju da li podnesak ili zapisnik sa ro\u010di\u0161ta jasno utvr\u0111uju od \u010dega se odustaje, a \u0161ta ostaje sporno, jer svaka nejasnost mo\u017ee kasnije izazvati probleme u pogledu toga \u0161ta je odustajanjem zaista re\u0161eno, a \u0161ta je ostalo otvoreno za odlu\u010divanje.<\/p>\n Mada se odustajanje od tu\u017ebe, nakon punova\u017enog izjavljivanja, po pravilu smatra kona\u010dnim i neopozivim, tursko pravo ne ostavlja potpuno bez mogu\u0107nosti izuzetne situacije. Druga re\u010denica \u010dlana 311 dozvoljava stranci da zahteva poni\u0161taj odustajanja ako je ono izjavljeno pod uticajem mane volje (irade bozuklu\u011fu) \u2014 pojma preuzetog iz op\u0161tih na\u010dela turskog obligacionog prava, koji obuhvata situacije kao \u0161to su zabluda, prevara ili pretnja.<\/p>\n Ako stranka mo\u017ee dokazati da je njeno odustajanje bilo posledica takve mane, a ne stvarnog i svesnog vr\u0161enja njenih procesnih prava, ona mo\u017ee zahtevati poni\u0161taj tog odustajanja. To se mo\u017ee u\u010diniti na dva na\u010dina. Prvi je kao prigovor u okviru istog postupka, ako se pitanje pojavi dok je predmet jo\u0161 u toku pred sudom. Drugi je kao osnov za posebnu tu\u017ebu, usmerenu izri\u010dito na poni\u0161taj odustajanja.<\/p>\n U praksi su, me\u0111utim, uspe\u0161na pobijanja po ovom osnovu relativno retka. Turski sudovi po pravilu dr\u017ee stranke, a posebno stranke koje zastupaju advokati sa izri\u010ditim ovla\u0161\u0107enjem, vezanim za izjave date u njihovo ime. Dokazivanje stvarne mane volje zahteva ozbiljne dokaze, a prag za poni\u0161taj radnje koja se ina\u010de smatra kona\u010dnom je svesno postavljen visoko.<\/p>\n Za svakoga ko je uklju\u010den u sudski postupak u Turskoj, bilo da je doma\u0107a stranka, strani investitor ili kompanija sa prekograni\u010dnim interesima, odluka o odustajanju od zahteva zahteva pa\u017eljivo razmatranje pre podno\u0161enja bilo kakvog podneska ili davanja usmene izjave na ro\u010di\u0161tu. Za razliku od procesnih radnji koje ostavljaju mogu\u0107nost novog poku\u0161aja, odustajanje od tu\u017ebe trajno zatvara tu mogu\u0107nost u odnosu na predmetno pravo.<\/p>\n Pre nego \u0161to se advokat ovlasti da pristupi odustajanju od tu\u017ebe, vredi ta\u010dno utvrditi koji se ishod zapravo \u017eeli. Nekada stranka u stvari samo \u017eeli da privremeno zaustavi aktivan postupak tokom pregovora o poravnanju, bez ga\u0161enja samog prava u slu\u010daju da ti pregovori ne uspeju. U drugim slu\u010dajevima, stranka mo\u017eda samo \u017eeli da privremeno ukloni predmet iz aktivnog rada suda. Nijedan od ovih ciljeva se ne posti\u017ee odustajanjem na osnovu \u010dlana 307 \u2014 svaki od njih zahteva potpuno druga\u010diji procesni mehanizam.<\/p>\n S obzirom na obavezuju\u0107u, kona\u010dnu i u velikoj meri neopozivu prirodu ove izjave, kao i na \u010dinjenicu da svaki advokat koji daje takvu izjavu u ime klijenta mora imati izri\u010dito pismeno ovla\u0161\u0107enje za to, jasna komunikacija izme\u0111u klijenta i advokata je od klju\u010dnog zna\u010daja. Svako ko je uklju\u010den u sudski postupak u Turskoj treba da uputstva u vezi sa odustajanjem od tu\u017ebe, bilo da se radi o njegovom preduzimanju ili izbegavanju, pismeno utvrdi unapred, pre svakog ro\u010di\u0161ta ili podneska na kome bi to pitanje moglo postati relevantno.<\/p>\nFormalni uslovi za punova\u017enu izjavu<\/h2>\n
Kada se odustajanje od tu\u017ebe mo\u017ee izjaviti<\/h2>\n
Obavezuju\u0107e pravno dejstvo odustajanja od tu\u017ebe<\/h2>\n
Delimi\u010dno odustajanje od tu\u017ebe u praksi<\/h2>\n
Uska izuzetak u slu\u010daju mana volje<\/h2>\n
Prakti\u010dne preporuke za stranke koje razmatraju odustajanje od tu\u017ebe<\/h2>\n
\n