Davanje iskaza u policiji u Turskoj

Davanje iskaza u policijskoj stanici jedna je od najčešćih pravnih procedura sa kojima se građani mogu susresti u Turskoj. Bez obzira na to da li je osoba pozvana u svojstvu osumnjičenog, oštećenog ili svedoka, iskaz dat u ovoj fazi postaje sastavni deo istražnog spisa i može kasnije biti upotrebljen kao dokaz pred sudom. Razumevanje pravne prirode ove procedure i njenih posledica od suštinskog je značaja za svakoga ko dobije poziv da se javi u policijsku stanicu.

U turskom krivičnoprocesnom pravu davanje iskaza podrazumeva prenošenje informacija o krivičnom delu ili događaju javnom tužiocu ili službenicima organa unutrašnjih poslova koji postupaju po njegovom ovlašćenju. Pravnu osnovu ove procedure čini Zakonik o krivičnom postupku Turske br. 5271, pre svega članovi 145 do 148, kojima se uređuju način uzimanja iskaza, prava lica koje daje iskaz i metode koje su izričito zabranjene tokom ovog postupka.

Procesno svojstvo pozvanog lica

Tursko krivičnoprocesno pravo razlikuje tri procesna svojstva u kojima lice može biti pozvano u policijsku stanicu. Prvo je osumnjičeni, tj. lice u pogledu kojeg postoje osnovi sumnje da je izvršilo krivično delo. Drugo je oštećeni ili podnosilac krivične prijave, tj. lice kome je pričinjena šteta navodnim krivičnim delom. Treće je svedok, tj. lice koje je posmatralo događaj ili poseduje saznanja od značaja za istragu. Svako od ovih svojstava nosi različita prava i obaveze, a i način uzimanja iskaza razlikuje se u skladu s tim.

Važno je naglasiti da poziv za davanje iskaza sam po sebi ne znači ni krivicu pozvanog lica ni neizbežnost pokretanja krivičnog postupka. Mnoga lica se pozivaju samo zato što mogu raspolagati informacijama značajnim za istragu. Ipak, iskaz dat u ovoj fazi može presudno uticati na tok celokupnog postupka, zbog čega se preporučuje pravna priprema pre odlaska u policijsku stanicu.

Način pozivanja u policijsku stanicu

Poziv za dolazak u policijsku stanicu može biti upućen na dva načina. Prvi i najčešći je pismeni poziv, tj. formalno obaveštenje sa naznakom razloga pozivanja i vremena javljanja. U pozivu mora biti naveden predmet istrage.

Drugi način je prinudno dovođenje, koje se može narediti ukoliko lice bez opravdanog razloga ne odazove na pismeni poziv. U slučaju prinudnog dovođenja, lice mora biti izvedeno pred nadležni organ u roku od dvadeset i četiri sata, ne računajući vreme putovanja. Ovaj rok predstavlja ustavnu garanciju zaštite od proizvoljnog lišenja slobode.

Postupak uzimanja iskaza

Postupak uzimanja iskaza od osumnjičenog uređen je članom 147 Zakonika o krivičnom postupku br. 5271. Ova odredba propisuje strukturisan niz procesnih radnji koje službenici organa unutrašnjih poslova moraju strogo da poštuju. Kršenje ovog postupka može za posledicu imati oglašavanje iskaza nedopuštenim dokazom.

Postupak počinje utvrđivanjem identiteta osumnjičenog: evidentiraju se ime i prezime, datum i mesto rođenja, jedinstveni matični broj građanina, adresa prebivališta i ostali lični podaci. Zatim se prikupljaju informacije o ličnim i imovinskim prilikama lica. Ovaj korak ima praktičan značaj u turskom krivičnom pravu jer dobijeni podaci služe sudu za odmeravanje novčane kazne u skladu sa članom 52 Krivičnog zakonika Turske br. 5237.

Nakon utvrđivanja identiteta, osumnjičenom se saopštava krivičnopravna kvalifikacija dela koje mu se stavlja na teret. Pravo da bude obavešten o optužbi spada u red najosnovnijih procesnih garancija. Obaveštenje mora biti jasno i razumljivo. Potom se osumnjičenom pojedinačno objašnjavaju njegova prava. Tek nakon toga počinje samo uzimanje iskaza. Osumnjičeni prvo dobija priliku da u slobodnom kazivanju iznese svoju verziju događaja, a potom službenici prelaze na konkretna pitanja. Ceo iskaz unosi se u zapisnik, koji se osumnjičenom čita ili predaje na čitanje, a zatim ga on potpisuje. U mnogim policijskim stanicama postupak se dodatno snima audio ili video opremom.

Prava osumnjičenog prilikom davanja iskaza

Prava koja osumnjičeni uživa prilikom davanja iskaza čine jedan od najvažnijih zaštitnih mehanizama turskog krivičnoprocesnog prava. Ta prava utemeljena su u Ustavu Republike Turske, Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i Zakoniku o krivičnom postupku.

Pravo na obaveštenje o optužbi osigurava da osumnjičeni pre davanja iskaza tačno zna koje krivično delo mu se stavlja na teret. Bez te informacije vršenje punopravne odbrane nije moguće.

Pravo na ćutanje predstavlja možda najznačajniju procesnu garanciju koju osumnjičeni ima na raspolaganju. On nije dužan da odgovori ni na jedno pitanje službenika organa unutrašnjih poslova. Korišćenje ovog prava ne sme se tumačiti na štetu osumnjičenog, a vršenje pritiska radi prinude na davanje iskaza je nedopustivo.

Pravo na branioca znači da osumnjičeni može zahtevati prisustvo advokata prilikom davanja iskaza. Ukoliko osumnjičeni nije u mogućnosti da sam plati pravnu pomoć, može zahtevati da mu advokatska komora odredi branioca bez naknade. Određeni branilac ovlašćen je da prisustvuje uzimanju iskaza bez punomoćja. U istražnoj fazi osumnjičeni može imati istovremeno do tri branioca na osnovu člana 149 stav 2 Zakonika o krivičnom postupku.

Pravo na obaveštavanje bliskih lica omogućava licu koje je prinudno dovedeno ili pritvoreno da zahteva da se neko od članova porodice ili drugo lice po njegovom izboru obavesti o njegovoj situaciji.

Pravo na prikupljanje dokaza u korist osumnjičenog daje mu mogućnost da zahteva da se dokazi koji mogu potvrditi njegovu nevinost prikupe i prilože istražnom spisu.

Slučajevi obavezne odbrane

Iako je ostvarivanje prava na branioca načelno prepušteno izboru osumnjičenog, član 150 Zakonika o krivičnom postupku predviđa niz situacija u kojima je prisustvo branioca obavezno bez obzira na volju osumnjičenog.

Obavezna odbrana postoji za osumnjičene mlađe od osamnaest godina, za lica koja usled telesnih ili duševnih nedostataka nisu u stanju da se sama brane, kao i za gluве i neme. Ona je takođe obavezna u predmetima koji spadaju u nadležnost teškog krivičnog suda, koji u Turskoj po pravilu sudi za krivična dela sa zapрećenom kaznom zatvora u trajanju od pet i više godina. Pored toga, obavezna odbrana potrebna je kad se traži određivanje pritvora, kao i u predmetima koji se vode po skraćenom postupku u skladu sa članom 250 Zakonika o krivičnom postupku.

Iskaz uzet uz kršenje obaveze obavezne odbrane nezakonit je i nema dokaznu vrednost. Sud ne može da se na takav iskaz pozove prilikom donošenja presude, čak ni u slučaju da ga osumnjičeni naknadno potvrdi.

Zabranjene metode prilikom uzimanja iskaza

Član 148 Zakonika o krivičnom postupku sadrži sveobuhvatan katalog metoda čija je primena prilikom uzimanja iskaza ili ispitivanja izričito zabranjena. Temeljno načelo utvrđeno je u stavu 1 ove odredbe: iskaz osumnjičenog i okrivljenog mora se zasnivati na njegovoj slobodnoj volji. Telesni ili psihički zahvati podobni da ometaju slobodnu volju, uključujući zlostavljanje, mučenje, davanje lekova, iscrpljivanje, obmanu, primenu sile ili pretnji, upotrebu određenih sredstava i druge slične radnje, nisu dozvoljeni.

Stav 2 zabranjuje obećanje protivzakonitih pogodnosti. Službenik organa unutrašnjih poslova ne sme, na primer, obećavati osumnjičenom obustavljanje postupka ili blažu kaznu u zamenu za određeni iskaz.

Stav 3 člana 148 sadrži apsolutno pravilo: iskazi pribavljeni primenom zabranjenih metoda ne mogu se koristiti kao dokazi, čak ni ako su dati dobrovoljno. To znači da čak i ako osumnjičeni naknadno dobrovoljno ponovi iskaz pribavljen pod prinudom, ta činjenica ne otklanja početnu nezakonitost. Iskaz ostaje u potpunosti nedopušten kao dokaz.

Dokazna vrednost iskaza datog bez branioca

Jedna od praktično najznačajnijih odredbi turskog krivičnoprocesnog prava jeste član 148 stav 4 Zakonika o krivičnom postupku, koji glasi: iskaz uzet od strane policije u odsustvu branioca ne može služiti kao osnov presude ukoliko ga osumnjičeni ili okrivljeni ne potvrdi pred sudijom ili sudom.

Praktične posledice ove odredbe su dalekosežne. Iskaz dat u policijskoj stanici bez advokata ne postaje automatski deo dokazne građe na koju sud može da se osloni prilikom donošenja presude. Da bi takav iskaz mogao da se upotrebi, osumnjičeni ga mora izričito potvrditi pred sudijom. Potvrda pred tužiocem nije dovoljna — na to je Vrhovni kasacioni sud Turske (Yargıtay) ukazao u brojnim odlukama. Ovo pravilo stvara snažan podsticaj za osumnjičene da pravo na pravnu pomoć iskoriste od samog početka postupka.

Zabrana ponovnog uzimanja iskaza od strane policije

Član 148 stav 5 Zakonika o krivičnom postupku uvodi dodatnu garanciju propisujući da ukoliko se ukaže potreba da se osumnjičeni ponovo ispita u vezi sa istim događajem, tu procesnu radnju može preduzeti isključivo javni tužilac. Službenici organa unutrašnjih poslova nisu ovlašćeni da isto lice po istoj stvari ispituju po drugi put. Ovo pravilo ima za cilj da spreči upotrebu ponovljenih ispitivanja kao sredstva pritiska.

Tok postupka nakon davanja iskaza

Nakon uzimanja iskaza u policijskoj stanici istraga se nastavlja pod rukovodstvom javnog tužioca. Ukoliko je osumnjičeni lišen slobode, trajanje zadržavanja načelno je ograničeno na dvadeset i četiri sata, iako u određenim slučajevima može biti produženo. Po isteku tog roka javni tužilac mora odlučiti da li će lice pustiti na slobodu, primeniti mere nadzora ili podneti zahtev za određivanje pritvora krivičnom sudiji.

Zapisnik o iskazu zajedno sa svim ostalim prikupljenim dokazima prosleđuje se javnom tužilaštvu. Tužilac procenjuje spise i donosi jednu od dve odluke. Ako postoje dovoljni osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo, podiže optužnicu i pokreće krivično gonjenje pred nadležnim sudom. Ako dokazi nisu dovoljni ili ne postoje pravni uslovi za gonjenje, tužilac donosi rešenje o odbacivanju krivične prijave.

Puštanje na slobodu nakon davanja iskaza ne znači da je istraga okončana. Ukoliko se pojave novi dokazi, lice može ponovo biti pozvano. Nasuprot tome, lišenje slobode ne podrazumeva nužno kasniju osudu. Pretpostavka nevinosti važi tokom celokupnog krivičnog postupka.

Praktične napomene

Lice koje dobije poziv da u policijskoj stanici da iskaz trebalo bi, ako je moguće, da se pre odlaska konsultuje sa advokatom. Advokat može u interesu osumnjičenog izvršiti uvid u istražne spise i dati preporuke u vezi sa iskazom. Tokom uzimanja iskaza potrebno je ostati miran, iznositi tačne informacije sopstvenim rečima i izbegavati nepotrebne detalje ili nagađanja koja bi mogla da zakomplikuju položaj u kasnijim fazama postupka.

Pre potpisivanja zapisnik treba pažljivo pročitati i, ako je potrebno, zahtevati ispravku netačnosti ili propusta. Važno je takođe obratiti pažnju na to da iskaz dat u policiji ne bude u suprotnosti sa kasnijim iskazima pred tužiocem ili sudom, jer protivrečnosti mogu ostaviti nepovoljan utisak.

Odazivanje u policijsku stanicu radi davanja iskaza samo po sebi ne ostavlja evidenciju u kaznenom registru. Sadržaj datog iskaza, međutim, može imati presudan značaj za dalji tok postupka u okviru turskog krivičnopravnog sistema.

---

Za više pomoći ili konsultacije o ovom pitanju, možete nas kontaktirati.