Kako Osporiti Odluku o Pritvoru u Turskoj
Pritvor pre suđenja predstavlja najteži vid preventivne mere u turskom krivičnom procesnom pravu. Kada sud ograniči slobodu lica pre donošenja pravnosnažne presude, ta odluka mora se zasnivati na strogo definisanim pravnim osnovama — i može se osporiti. Tursko pravo, oblikovano ustavnim garancijama i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, pruža okrivljenima i njihovim braniocima konkretne instrumente za osporavanje odluka o pritvoru u svakoj fazi krivičnog postupka.
Pravna Priroda Pritvora Pre Suđenja
Pritvor nije kazna. Po turskom pravu, svaki osumnjičeni ili okrivljeni smatra se nevinim dok se ne dokaže suprotno, a pritvor mora biti ocenjivan u okviru ove pretpostavke nevinosti. Mera je lične prirode, što znači da se primenjuje isključivo na konkretnog osumnjičenog ili okrivljenog. Ona je takođe instrumentalne prirode — služi postupku, a ne predstavlja cilj sam po sebi. Najvažnije je da mora biti srazmerna, privremena i zasnovana na osnovanoj sumnji u krivicu.
Uslovi za izdavanje rešenja o pritvoru regulisani su članom 100 Zakonika o krivičnom postupku (Ceza Muhakemesi Kanunu — CMK). Moraju biti ispunjena tri kumulativna uslova: postojanje osnovane sumnje potkrepljene konkretnim dokazima, prisustvo određenog razloga za pritvor i poštovanje načela srazmernosti.
Razlozi za Pritvor i Njihove Granice
Tursko pravo prepoznaje dva osnovna razloga za pritvor: opasnost od bekstva i opasnost od uništavanja dokaza. Nijedan od ovih razloga ne može se pretpostavljati u apstraktnom smislu. Opasnost od bekstva zahteva konkretne pokazatelje poput promene boravišta osumnjičenog, pribavljanja pasoša, kupovine međunarodnih putnih karata, napuštanja radnog mesta ili ranijih pokušaja bekstva od organa vlasti. Puka bojazan da bi neko mogao pobeći ne zadovoljava zakonski standard.
Opasnost od uništavanja dokaza mora se takođe zasnivati na uočljivom ponašanju — pokušajima vršenja pritiska na svedoke, uništavanja materijalnih dokaza, uticanja na veštake ili sumnjivom ponašanju na mestu navodnog krivičnog dela. Sama činjenica da dokazi još nisu prikupljeni ne predstavlja, sama po sebi, razlog za pritvor.
Za određena teška krivična dela — takozvana katalog krivična dela (katalog suçlar) iz člana 100 stav 3 CMK — zakon pretpostavlja postojanje razloga za pritvor. U ova dela spadaju, između ostalih, umišljajno ubistvo, seksualni napad, trgovina drogom, osnivanje kriminalne organizacije i krivična dela protiv bezbednosti države. Međutim, ova pretpostavka ne čini pritvor automatskim. Sudija ostaje obavezan da proceni da li su uslovi zaista ispunjeni u konkretnom slučaju.
Pravo na Osporavanje Odluke o Pritvoru
Pravo na osporavanje pritvora zajemčeno je članom 5 stav 3 Evropske konvencije o ljudskim pravima i članom 19 stav 7 Ustava Turske. Nakon donošenja rešenja o pritvoru, pritvoreno lice, njegov branilac, zakonski zastupnik ili supružnik mogu podneti pravni lek.
Rok za podnošenje pravnog leka iznosi dve nedelje od dana saopštavanja odluke. Dan pritvora se ne uračunava — naredni dan računa se kao prvi dan. Ako je rešenje o pritvoru doneto u utorak, dvonedeljni rok počinje da teče u sredu.
Branilac može samostalno podneti pravni lek, pod uslovom da to nije u suprotnosti s izričitom voljom pritvorenog branjenika. Ovo je važno procesno pravo: advokat ne mora čekati uputstva svog klijenta da bi preduzeo mere, sve dok se klijent tome nije izričito protivio.
Tok Postupka po Pravnom Leku
Pravni lek protiv rešenja o pritvoru može se podneti pismeno ili usmeno. Može se predati sudiji ili sudu koji je doneo odluku, usmeno izjaviti zapisničaru radi unošenja u službeni zapisnik, ili podneti putem uprave ustanove za pritvaranje u kojoj se lice nalazi. Pritvoreno lice koje nema neposredan pristup advokatu može svoju žalbu podneti direktoru zatvora ili pritvora.
Član 271 CMK propisuje da, ako sud čija se odluka osporava nađe žalbu osnovanom, ispravlja svoju odluku i nalaže puštanje osumnjičenog na slobodu. U suprotnom, mora proslediti žalbu nadležnom organu za preispitivanje u roku od najviše tri dana.
Nadležni organ za preispitivanje određuje se prema nivou suda koji je doneo prvobitnu odluku. Žalbe na odluke krivičnog sudije (sulh ceza hakimliği) razmatra predsednik osnovnog krivičnog suda (asliye ceza mahkemesi) istog sudskog okruga. Žalbe na odluke osnovnih krivičnih sudova razmatra viši krivični sud (ağır ceza mahkemesi) istog okruga. Tamo gde postoji više veća višeg krivičnog suda, preispitivanje pripada numerički sledećem veću; tamo gde postoji samo jedno veće, nadležnost preuzima najbliži viši krivični sud.
Na osnovu člana 271 CMK, organ za preispitivanje može usvojiti žalbu i naložiti ukidanje pritvora iz razloga koje stranka podnosilac žalbe nije iznela. Sud tako sprovodi potpunu kontrolu zakonitosti pritvora, a ne puku formalnu proveru iznetih argumenata.
Obaveza Obrazlaganja Odluke
Jedan od najsnažnijih osnova za osporavanje rešenja o pritvoru jeste odsustvo ili nedostatnost sudskog obrazloženja. I tursko pravo i Evropski sud za ljudska prava zahtevaju da svaka odluka o pritvoru — bilo da se radi o prvom određivanju, produženju ili odbijanju zahteva za puštanje na slobodu — sadrži izričito i individualizovano obrazloženje.
Odluka mora identifikovati konkretne dokaze koji potkrepljuju osnovanu sumnju, objasniti zašto je određeni razlog za pritvor prisutan u činjenicama konkretnog slučaja, pokazati da je pritvor srazmeran očekivanoj kazni i izložiti razloge zbog kojih bi sudski nadzor (adli kontrol) bio nedovoljan kao alternativna mera.
Evropski sud za ljudska prava je dosljedno zauzimao stav da ni priroda krivičnog dela ni njegovo uvrštavanje u katalog krivičnih dela samo po sebi ne predstavlja dovoljno opravdanje. Sudovi su obavezni da idu dalje od pukog kvalifikovanja optužbe i pruže konkretno, na činjenicama utemeljeno obrazloženje zašto sloboda mora biti ograničena. Rešenje o pritvoru kojemu nedostaje ova individualizovana analiza pravno je manjkavo i može se osporiti već na tom osnovu.
Periodično Preispitivanje i Zahtevi za Puštanje na Slobodu
Pored početnog pravnog leka, tursko pravo nalaže periodično preispitivanje pritvora tokom čitavog trajanja postupka. U fazi istrage, krivični sudija mora na zahtev tužioca i u razmacima koji ne prelaze trideset dana proceniti da li pritvor treba zadržati. U toku suđenja, sud mora preispitati status pritvora na svakom ročištu ili, po službenoj dužnosti, najmanje svakih trideset dana.
Osumnjičeni ili okrivljeni može zahtevati puštanje na slobodu u svakoj fazi istrage i suđenja. O takvim zahtevima mora se odlučiti u roku od tri dana — ili sedam dana u predmetima koji se tiču organizovanog kriminala. Odbijanja su i sama podložna pravnom leku. Čak i kada predmet dospe do Vrhovnog kasacionog suda (Yargıtay), nadležno veće ili Opšta sednica krivičnog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda zadržava ovlašćenje da odlučuje o zahtevima za puštanje na slobodu, uključujući i po službenoj dužnosti.
Za više pomoći ili konsultacije o ovom pitanju, možete nas kontaktirati.
