Prevara u Turskoj: Krivična odgovornost i pravni lekovi
Prevara spada među najčešće krivično gonjene imovinske delikte u turskom krivičnom pravu. Za razliku od krađe ili razbojništva, koji podrazumevaju neposredno fizičko zadiranje u tuđu imovinu, prevara deluje putem obmane — učinilac manipuliše percepcijom žrtve kako bi stekao protivpravnu korist. Turski Krivični Zakonik (TKZ), zakon br. 5237, reguliše prevaru u desetom poglavlju o krivičnim delima protiv imovine, prvenstveno u članovima 157 i 158. Zaštićena pravna dobra nisu ograničena samo na imovinu žrtve, već obuhvataju i slobodu volje te načelo savesnosti i poštenja u pravnim odnosima.
Bitna obeležja krivičnog dela
Da bi prevara bila ostvarena prema turskom pravu, moraju biti ispunjena tri kumulativna elementa: obmanjujuće ponašanje, dovođenje žrtve u zabludu i nastupela šteta ili stečena protivpravna korist.
Obmanjujuće ponašanje predstavlja temeljni konstitutivni element. Opšta krivična veće Kasacionog suda Turske u ustaljenoj sudskoj praksi zauzelo je stav da puka laž nije dovoljna za ostvarenje bića krivičnog dela prevare. Da bi ponašanje imalo karakter obmane u pravnom smislu, ono mora biti dovoljno intenzivno i uverljivo da neutrališe prirodnu sklonost žrtve da dovodi u pitanje ili proverava iznesene tvrdnje. Izjave učinioca moraju imati takvu težinu da njihova istinitost žrtvi izgleda sama po sebi razumljiva. Tamo gde je to potrebno, verbalna laž mora biti potkrepljena spoljnim radnjama ili izmišljenim okolnostima koje joj daju privid verodostojnosti.
Element dovođenja u zabludu zahteva da obmanjujuće ponašanje bude objektivno podobno da dovede u zabludu konkretnu žrtvu u njenom posebnom položaju. Turski sudovi ovde ne primenjuju jedinstven standard; ocena se vrši od slučaja do slučaja, uzimajući u obzir stepen obrazovanja žrtve, njeno psihičko stanje i okolnosti u kojima je obmana izvršena. Unapred određen kriterijum nije moguće utvrditi.
Kada je reč o šteti i protivpravnoj koristi, tursko pravo ne zahteva da cilj koji je žrtva sledila bude zakonit da bi prevara bila kažnjiva. Čak i kada je žrtva nastojala da ostvari nedozvoljenu svrhu, državni interes za kažnjavanjem onoga ko pribegava obmani radi zadiranja u tuđu imovinu ostaje nepromenjen. Funkcija zakona je da sankcioniše svako prevarno zadiranje u imovinu trećeg lica, bez obzira na namere žrtve.
Osnovna prevara: Član 157 TKZ
Osnovna forma prevare definisana je u članu 157 Turskog Krivičnog Zakonika:
„Ko prevarnim radnjama obmane drugo lice i time sebi ili drugome pribavi korist na štetu prevarenog lica ili trećeg lica, kazniće se zatvorom od jedne do pet godina i novčanom kaznom do pet hiljada dnevnih iznosa.“
Osnovna prevara se goni po službenoj dužnosti. Državni tužilac pokreće istragu čim sazna za izvršenje krivičnog dela, a povlačenje prijave od strane žrtve ne okončava postupak. Međutim, predmeti koji se odnose na član 157 podležu postupku mirenja predviđenom članom 253 Zakonika o krivičnom postupku Turske. Ukoliko stranke postignu sporazum u okviru postupka mirenja, krivična tužba se obustavlja. Nadležni sud za osnovnu prevaru je Asliye Ceza Mahkemesi. U zavisnosti od okolnosti, kazna zatvora može biti uslovno odložena.
Kvalifikovana prevara: Član 158 TKZ
Kada se prevara vrši u određenim otežavajućim okolnostima, potpadа pod primenu člana 158, koji propisuje znatno strože kazne i drugačiji procesni režim.
Član 158 stav 1 Turskog Krivičnog Zakonika glasi:
„Kada se krivično delo prevare izvrši iskorišćavanjem verskih uverenja i osećanja, iskorišćavanjem opasnog položaja ili teških okolnosti u kojima se nalazi žrtva, iskorišćavanjem slabosti sposobnosti opažanja žrtve, korišćenjem javnih institucija i organizacija, javnih strukovnih organizacija, političkih stranaka, fondacija ili udruženja kao sredstva, na štetu javnih institucija i organizacija, korišćenjem informacionih sistema, banaka ili kreditnih institucija kao sredstva, iskorišćavanjem mogućnosti koje pružaju mediji i radio-difuzne ustanove, od strane trgovaca ili rukovodilaca privrednih društava u okviru njihove poslovne delatnosti ili u ime privrednog društva, od strane lica slobodnih profesija iskorišćavanjem svog zanimanja, putem prisvajanja bankovnih računa ili lažnim predstavljanjem kao službeno lice ili tvrdnjom o postojanju veze sa javnom institucijom, učinilac će biti kažnjen zatvorom od četiri do dvanaest godina i novčanom kaznom do pet hiljada dnevnih iznosa. Iznos novčane kazne ne može biti manji od dvostrukog iznosa koristi ostvarene krivičnim delom.“
U praksi, najčešće otežavajuće okolnosti su upotreba informacionih sistema te prisvajanje ili lažno predstavljanje bankarskih pristupnih podataka. Kada se učinilac lažno predstavlja kao bankovni službenik, zastupnik osiguravajućeg društva ili službeno lice, sklonost žrtve da dovodi u pitanje situaciju neutrališe se već od samog početka. Zakonodavac je uveo ove kvalifikovane oblike upravo radi suzbijanja zloupotrebe institucionalnog poverenja, koje znatno olakšava izvršenje krivičnog dela i uvećava štetu nanesenu žrtvi.
Član 158 stav 2 posebno reguliše trgovinu uticajem kao kvalifikovani oblik prevare:
„Ko obmane drugo lice tvrdeći da ima veze sa službenim licima ili da uživa njihov ugled, i obećavajući da će urediti određenu stvar, i time ostvari korist, kazniće se u skladu sa odredbama prethodnog stava.“
Predmeti kvalifikovane prevare isključeni su iz postupka mirenja i ne mogu se konvertovati u novčanu kaznu. Sude se pred Ağır Ceza Mahkemesi, a postupak u proseku traje između godinu i po i tri godine, zavisno od složenosti predmeta i obima dokaza.
Delatno kajanje i ublažavanje kazne
Član 168 Turskog Krivičnog Zakonika predviđa značajno ublažavanje kazne kada učinilac dobrovoljno nadoknadi prouzrokovanu štetu. Ako se šteta u potpunosti nadoknadi u fazi istrage, sud može umanjiti kaznu za do dve trećine. Nadoknada učinjena nakon pokretanja krivičnog gonjenja takođe dovodi do umanjenja, ali u manjoj meri nego u fazi istrage. Nadoknada mora biti iskrena, potpuna i dobrovoljna — delimična odšteta ili aranžmani koji ostavljaju preostalu štetu ne zadovoljavaju zakonske zahteve.
Zastarelost
Osnovna prevara prema članu 157 podleže kraćem roku zastarelosti, dok se za kvalifikovanu prevaru primenjuje duži rok. U praksi, na izračunavanje roka zastarelosti utiču razlozi za prekid i zastoj, zbog čega je neophodno pažljivo ispitati procesnu istoriju svakog pojedinog predmeta. Događaji kao što su izdavanje naloga za hapšenje, podnošenje optužnice ili ročište mogu prekinuti tok zastarelosti i efektivno produžiti vreme raspoloživo za krivično gonjenje.
Pravni lekovi za žrtvu
Žrtva prevare u Turskoj može koristiti paralelna pravna sredstva. Pored podnošenja krivične prijave, žrtva ima pravo da pred građanskim sudovima pokrene tužbu za naknadu štete. Mogu se potraživati kako materijalna tako i nematerijalna šteta. Visina nematerijalne štete procenjuje se uzimajući u obzir faktore kao što su emocionalna patnja žrtve, naneta šteta njenom ugledu te posledice po njen lični i profesionalni život. U praksi, najefikasniji pristup podrazumeva podnošenje krivične prijave istovremeno sa zahtevom za privremenu meru obezbeđenja, čime se imovina osumnjičenog zamrzava pre nego što može biti rasuta, čuvajući izglede za stvarnu nadoknadu.
Advokatska kancelarija Soylu Hukuk pruža pravnu zastupljenost žrtvama i okrivljenima u predmetima prevare. Za više pomoći ili konsultacije o ovom pitanju, možete nas kontaktirati.
