Privremene Mere Obezbeđenja u Turskom Građanskom Postupku
Tursko građansko procesno pravo predviđa institut privremene pravne zaštite koji sudovima omogućava da donesu obezbeđujuće mere pre nego što bude doneta pravnosnažna presuda o osnovanosti tužbenog zahteva. U turskom pravu ovaj institut se naziva ihtiyati tedbir i ima za cilj da sačuva pravni položaj stranke tokom čitavog sudskog postupka, kako bi se sprečilo da protok vremena ili promena okolnosti učine iluzornim izvršenje eventualne povoljne presude. Normativnu osnovu ovog instituta čine članovi 389 do 399 Zakonika o građanskom postupku broj 6100, koji se na turskom jeziku naziva Hukuk Muhakemeleri Kanunu (HMK), a koji je stupio na snagu 2011. godine i temeljito reformisao sistem privremene pravne zaštite u turskom pravu.
Pravna priroda i pojam
Privremena mera obezbeđenja u turskom pravu predstavlja sudsku meru zaštite privremenog karaktera, suštinski različitu od svake odluke o meritumu spora. Njome se ne rešava nijedno pitanje koje se tiče materijalnih prava stranaka, niti se prejudicira ishod glavnog postupka. Turska pravna doktrina je jedinstvena u stavu da se radi o privremenoj i instrumentalnoj zaštiti koja traje od pokretanja postupka do pravnosnažnosti konačne presude, a čiji je jedini cilj da neutrališe opasnosti koje tok suđenja nameće zaštićenom pravu. Vrhovni kasacioni sud Turske (Yargıtay) je u ustaljenoj sudskoj praksi potvrdio da privremena mera ne sme biti korišćena ni kao sredstvo pritiska na protivnu stranku, ni kao način da se prejudicira odluka koja pripada sudu koji sudi o meritumu.
Neophodno je razgraničiti privremenu meru obezbeđenja u užem smislu (ihtiyati tedbir) od privremene zabrane raspolaganja imovinom (ihtiyati haciz), koja je uređena zakonodavstvom o izvršnom postupku i stečaju. Privremena zabrana raspolaganja imovinom primenjuje se isključivo radi obezbeđenja novčanih potraživanja i odnosi se samo na imovinu dužnika. Privremena mera obezbeđenja, naprotiv, ima znatno šire polje primene — može biti određena u svakom postupku čiji je predmet konkretno pravo ili stvar, bez obzira na bilo kakvu isključivo novčanu dimenziju spora.
Zakonski uslovi
Uslovi za određivanje privremene mere obezbeđenja propisani su u stavu prvom člana 389 HMK, koji glasi:
Mevcut durumda meydana gelebilecek bir değişme nedeniyle hakkın elde edilmesinin önemli ölçüde zorlaşacağından ya da tamamen imkânsız hâle geleceğinden veya gecikme sebebiyle bir sakıncanın yahut ciddi bir zararın doğacağından endişe edilmesi hâllerinde, uyuşmazlık konusu hakkında ihtiyati tedbir kararı verilebilir.
Ovom odredbom je propisano da privremena mera može biti određena kada postoji opravdana bojazan da bi promena postojećeg stanja mogla znatno otežati ili potpuno onemogućiti ostvarenje prava predlagača, ili da bi odlaganje prouzrokovalo značajnu štetu ili ozbiljne nepovoljne posledice. Iz navedene odredbe proističu dva temeljna uslova. S jedne strane, predlagač je dužan da učini verovatnim postojanje prava čija zaštita se traži, prema dokaznom standardu koji tursko pravo naziva yaklaşık ispat — to jest, priblizno dokazivanje koje je ispod nivoa punog dokaza, ali prevazilazi nivo puke tvrdnje. S druge strane, mora postojati konkretna ugroženost zbog koje čekanje do donošenja konačne odluke postaje neprihvatljivo. Ovi uslovi odgovaraju klasičnim kriterijumima kontinentalnog procesnog prava — fumus boni iuris i periculum in mora.
Nadležnost i postupak podnošenja predloga
Član 390 HMK određuje sud nadležan za odlučivanje o predlozima za privremene mere obezbeđenja. Pre podnošenja glavne tužbe, predlog se podnosi sudu koji bi bio stvarno i mesno nadležan za odlučivanje o osnovanosti zahteva. Nakon pokretanja glavnog postupka, predlog za privremenu meru može se podneti isključivo sudu koji postupa u glavnoj stvari. Ovo pravilo o nadležnosti obezbeđuje usklađenost između obezbeđujućeg i glavnog postupka i sprečava fragmentaciju sudske nadležnosti.
Predlog mora ispunjavati određene formalne uslove. Predlagač je dužan da jasno iznese pravni i činjenični osnov svog zahteva, da precizno označi traženu meru i da navede vrstu i iznos predloženog obezbeđenja. Sud odlučuje po pravilu bez zakazivanja ročišta za saslušanje stranaka. Kada zaštita prava zahteva neodložnu intervenciju, stav drugi člana 390 HMK ovlašćuje sud da odredi meru bez prethodnog saslušanja protivne stranke, u postupku ex parte — bez obaveštavanja druge strane. Ova izuzetna mogućnost opravdana je potrebom da se spreči situacija u kojoj bi prethodni kontradiktorni postupak lišio meru svakog praktičnog dejstva u slučajevima krajnje hitnosti.
Sadržina određene mere
Član 391 HMK daje sudu široka diskreciona ovlašćenja pri određivanju konkretne sadržine privremene mere obezbeđenja. Zakon izričito nabraja kao moguće mere: stavljanje sporne stvari ili prava pod sudsku čuvaru, predaju stvari imenovanom sudskom čuvaru, kao i naloge da se nešto učini ili propusti. U turskoj sudskoj praksi privremene mere se određuju u veoma raznovrsnim situacijama: zabrana otuđenja nepokretnosti u sporu o pravu svojine, privremeno dodeljivanje prava stanovanja u zajedničkom stanu jednom od supružnika u postupku razvoda braka, privremena obustava dejstva odluka organa privrednog društva u privrednim sporovima, ili zabrana distribucije dela u predmetima iz oblasti intelektualne svojine. Sudska praksa Yargıtay-a postavlja, međutim, nepremostivu granicu: privremena mera ne može po svojim posledicama biti istoznačna meritornom rešenju spora pre donošenja konačne presude, jer bi to lišilo glavni postupak svakog smisla.
Obezbeđenje
Član 392 HMK nameće predlagaču obavezu polaganja obezbeđenja, namenjenog pokrivanju eventualne štete koju bi protivna stranka ili treća lica pretrpela u slučaju da se privremena mera pokaže neosnovanom. Vrstu i iznos obezbeđenja određuje sud prema okolnostima svakog konkretnog slučaja. Izuzetak je predviđen kada predlog počiva na javnim ispravama ili neoborivim dokazima — u tom slučaju sud može, uz izričito obrazloženje, osloboditi predlagača od obaveze polaganja obezbeđenja. Obezbeđenje ispunjava dvostruku funkciju: štiti protivnu stranku od posledica neosnovane mere i deluje kao odvraćajući faktor od zloupotreba koje bi bile motivisane isključivo strateškim ili procesno-taktičkim razlozima.
Izvršenje i rokovi
Izvršenje određene privremene mere mora biti zatraženo u roku od jedne nedelje od dana donošenja rešenja, jer u suprotnom mera automatski prestaje da važi u skladu sa članom 393 HMK. Izvršenje sprovodi izvršni organ (icra dairesi) nadležan prema sedištu suda koji je odredio meru, ili prema mestu gde se nalazi predmet obezbeđenja. Taj organ je ovlašćen da po potrebi primeni sredstva prinude radi obezbeđivanja faktičkog izvršenja sudskog rešenja.
Kada je privremena mera određena pre podnošenja glavne tužbe, član 397 HMK obavezuje predlagača da podnese tužbu o glavnom zahtevu u roku od dve nedelje od dana kada je zatraženo izvršenje mere. Dokaz o podnošenju tužbe mora biti predočen izvršnom organu, koji o tome izdaje potvrdu. U protivnom, mera prestaje da važi po sili zakona. Mehanizam automatskog prestanka dejstva mere ima za cilj da spreči upotrebu privremene mere kao samostalnog instrumenta pritiska, odvojenog od ozbiljne i stvarne namere da se vodi glavni postupak.
Pravni lekovi i ukidanje
Stranka prema kojoj je privremena mera određena bez prethodnog saslušanja može podneti prigovor. Sud o prigovoru odlučuje po hitnom postupku. Kao osnovi za prigovor mogu se navesti: nenadležnost suda, odsustvo zakonskih uslova za određivanje mere, nedovoljna verovatnoća prava i prigovori koji se odnose na obezbeđenje. Rešenje doneto po prigovoru podložno je žalbi pred apelacionim sudom (Bölge Adliye Mahkemesi).
Pored toga, član 396 HMK svim strankama daje mogućnost da traže izmenu ili ukidanje mere u slučaju bitne naknadne promene činjeničnih ili pravnih okolnosti koje su bile osnov za njeno donošenje. Na taj način sud zadržava stalna kontrolna ovlašćenja nad merama koje je odredio i može ih prilagoditi razvoju situacije.
Odgovornost za neosnovanu meru
Član 399 HMK uređuje posledice privremene mere koja se u konačnom ishodištu pokaže određenom bez dovoljnog opravdanja. Stranka koja je takvu meru ishodovala dužna je da naknadi štetu koju su protivna stranka i treća lica pretrpela usled njenog izvršenja. Tužba za naknadu štete mora biti podneta u roku od jedne godine od dana kada je mera ukinuta, ili od dana kada je presuda o meritumu postala pravnosnažna. Ovaj režim odgovornosti dopunjuje mehanizam obezbeđenja i garantuje da se pribegavanje institutu privremene zaštite odvija u okviru ozbiljnog postupka vođenog u dobroj veri.
Za više pomoći ili konsultacije o ovom pitanju, možete nas kontaktirati.
