Odustajanje od tužbe u turskom parničnom postupku
Stranka koja u Turskoj podnese tužbu nije obavezna da postupak privede do konačne presude. Procesne strategije se menjaju, stranke postižu vansudska poravnanja, a ponekad tužilac jednostavno preispita da li je nastavak spora i dalje smislen. Tursko parnično procesno pravo za ovu situaciju predviđa posebnu pravnu ustanovu poznatu kao „feragat“, koja na srpskom najbliže odgovara odustajanju od tužbe, odnosno odustajanju od tužbenog zahteva — pojam koji se suštinski razlikuje od povlačenja tužbe.
Zakonska definicija odustajanja od tužbe
Turski Zakon o parničnom postupku (Hukuk Muhakemeleri Kanunu, Zakon br. 6100) ovu ustanovu uređuje u članu 307, u delu koji se odnosi na procesne radnje stranaka kojima se okončava postupak. Odredba glasi:
„Odustajanje predstavlja delimično ili potpuno odustajanje tužioca od tužbenog zahteva.“
Ova definicija na prvi pogled izgleda jednostavno, ali nosi ozbiljne pravne posledice. Odustajanje od tužbe nije sporazum o poravnanju između stranaka, niti odbacivanje tužbe od strane suda iz procesnih razloga. Radi se o jednostranoj izjavi tužioca kojom on izjavljuje da više ne želi da ostvaruje deo ili celokupan zahtev koji je prvobitno postavio.
Upravo zbog toga se odustajanje od tužbe često brka sa povlačenjem tužbe (davayı geri alma), koje je uređeno posebnom odredbom i ima potpuno drugačije posledice. Kod povlačenja tužbe, tužilac po pravilu zadržava mogućnost da isti zahtev ponovo istakne kasnije, jer samo materijalno pravo ne prestaje, već se okončava samo konkretan postupak. Odustajanje od tužbe, nasuprot tome, dovodi do gašenja samog prava u odnosu na istaknuti zahtev. Posledice izbora jednog ili drugog puta mogu biti znatno različite, pa je pravni savet pre preduzimanja bilo kog od ovih koraka neophodan.
Formalni uslovi za punovažnu izjavu
S obzirom na to da odustajanje od tužbe proizvodi tako ozbiljne i u velikoj meri neopozive posledice, tursko pravo postavlja stroge formalne uslove za njegovo izjavljivanje. Član 309 HMK uređuje formu i odustajanja i priznanja tužbenog zahteva (suprotne radnje tuženog, kojom on pristaje na zahteve tužioca). Odredba propisuje:
„Odustajanje i priznanje vrše se podneskom ili usmeno na ročištu. Punovažnost odustajanja i priznanja ne zavisi od saglasnosti druge stranke ili suda. U slučaju delimičnog odustajanja ili delimičnog priznanja, deo na koji se odustajanje ili priznanje odnosi mora biti izričito naznačen u podnesku ili u zapisniku. Odustajanje i priznanje moraju biti bezuslovni i bez ikakvih ograda.“
Iz ove odredbe proizilazi nekoliko važnih zaključaka. Prvo, odustajanje od tužbe može se izjaviti putem pismenog podneska koji se podnosi sudu, ili usmeno na ročištu, pri čemu se izjava unosi u zapisnik. Oba oblika imaju jednaku pravnu snagu, pod uslovom da su ispunjeni ostali uslovi.
Drugo, što često iznenadi one koji su upoznati sa drugim pravnim sistemima — odustajanje od tužbe ne zahteva ni saglasnost tuženog, ni odobrenje suda u smislu diskrecione odluke. Čim je odustajanje punovažno izjavljeno, ono automatski, na osnovu samog zakona, proizvodi svoje pravne posledice.
Treće, ako je odustajanje samo delimično, odnosno tužilac odustaje samo od dela svojih zahteva nastavljajući da ostvaruje preostale, deo na koji se odustajanje odnosi mora biti precizno naznačen, bilo u pismenom podnesku, bilo u zapisniku sa ročišta. Nejasna ili dvosmislena izjava koja ostavlja prostor za tumačenje ne ispunjava ovaj uslov, baš zato što su posledice toliko ozbiljne, a sudovi neće nagađati o tome šta je stranka stvarno imala u vidu.
Četvrto, i možda najvažnije — izjava mora biti bezuslovna. Tužilac ne može odustati „pod uslovom da“ se desi nešto drugo, ili „osim ako“ ne nastupi neka okolnost. Odustajanje od tužbe je jasna i nedvosmislena izjava, koja ne ostavlja prostor za rezerve.
Postoji i važan praktičan aspekt koji se odnosi na zastupanje. Ako u ime tužioca postupa advokat, punomoćje (vekâletname) koje mu je izdato mora, u skladu sa članom 74 HMK, sadržati izričito i posebno ovlašćenje za odustajanje od tužbe. Opšte punomoćje za zastupanje u postupku za to nije dovoljno. Ovaj uslov odražava koliko ozbiljno pravni sistem tretira ovu radnju, jer ona može konačno ugasiti materijalna prava stranke.
Kada se odustajanje od tužbe može izjaviti
Jedna od najflexibilnijih osobina ove ustanove odnosi se na vreme njenog izjavljivanja. Član 310 HMK to direktno uređuje:
„Odustajanje i priznanje mogu se izjaviti u bilo kom trenutku do pravnosnažnosti presude.“
To znači da je period u kome se odustajanje od tužbe može izjaviti veoma širok. On nije ograničen na rani stadijum postupka i ne zatvara se ni nakon donošenja presude od strane prvostepenog suda. Stranka može odustati od svog zahteva dok postupak još traje pred prvostepenim sudom, nakon donošenja presude, a pre njene pravnosnažnosti, tokom postupka pred apelacionim sudovima (Bölge Adliye Mahkemesi), i čak tokom postupka po vanrednim pravnim sredstvima pred Kasacionim sudom (Yargıtay).
Ovako širok vremenski okvir odražava praktičnu realnost sudskih sporova: poravnanja i promene stavova stranaka mogu se javiti u bilo kojoj fazi, ponekad godinama nakon početka spora i u toku postupka po pravnim sredstvima. Kada se odustajanje izjavi već u fazi apelacionog ili kasacionog postupka, viši sud po pravilu ne prelazi na meritorno razmatranje pravnog sredstva. Umesto toga, predmet se vraća sudu koji je donio prvobitnu odluku, kako bi taj sud donio dodatnu odluku kojom se odustajanje i njegove posledice na predmet uzimaju u obzir.
Obavezujuće pravno dejstvo odustajanja od tužbe
Posledice koje se vezuju za odustajanje od tužbe su ono što ovu odluku čini toliko značajnom, a član 311 HMK to izričito propisuje:
„Odustajanje i priznanje proizvode pravno dejstvo kao pravnosnažna presuda. U slučaju mana volje, može se zahtevati poništaj odustajanja ili priznanja.“
U praksi, prva rečenica znači da se nakon punovažno izjavljenog odustajanja spor o predmetnom zahtevu smatra konačno rešenim, sa istim dejstvom kao da je sud, nakon sprovedenog postupka, doneo konačnu meritornu odluku. Sud zatim donosi formalnu odluku kojom se tužba odbija zbog odustajanja (feragat nedeniyle davanın reddi), a ova odluka o odbijanju sama po sebi ima dejstvo presuđene stvari (res judicata).
Praktična posledica je značajna: pošto prestaje samo materijalno pravo, a ne samo konkretan postupak, isti zahtev se po pravilu ne može ponovo isticati u novom postupku između istih stranaka po istom pravnom osnovu. Ako tužilac koji je prethodno odustao od zahteva kasnije pokuša da podnese novu tužbu zasnovanu na istom pravu, tuženi može istaći prigovor presuđene stvari, a novi postupak se po pravilu okončava iz procesnih razloga, bez ponovnog meritornog razmatranja.
Vredi napomenuti i da se, na osnovu člana 312 HMK, stranka koja odustane od tužbe, u pogledu troškova postupka, tretira kao da je presuda donesena na njenu štetu. Odustajanje od tužbe, dakle, može imati direktne finansijske posledice u pogledu troškova postupka, faktor koji treba pažljivo razmotriti zajedno sa materijalnim posledicama.
Delimično odustajanje od tužbe u praksi
Odustajanje od tužbe ne mora se odnositi na ceo postupak. Član 307 izričito predviđa mogućnost delimičnog odustajanja, kod kojeg tužilac odustaje samo od određenih zahteva ili delova prvobitno postavljenog zahteva, nastavljajući da ostvaruje preostale.
Čest primer su postupci sa više samostalnih zahteva, na primer tužba za naknadu štete koja obuhvata nekoliko različitih vidova štete. Tužilac bi, na primer, mogao odlučiti da odustane od zahteva koji se odnosi na jedan od tih vidova štete, recimo zato što novi dokazi pokazuju da taj zahtev nije održiv, dok nastavlja da ostvaruje preostale zahteve tokom postupka.
Kao što je gore navedeno, uslov da deo od kog se odustaje bude precizno naznačen dobija posebnu važnost baš u ovakvim delimičnim slučajevima. Sudovi pažljivo ispituju da li podnesak ili zapisnik sa ročišta jasno utvrđuju od čega se odustaje, a šta ostaje sporno, jer svaka nejasnost može kasnije izazvati probleme u pogledu toga šta je odustajanjem zaista rešeno, a šta je ostalo otvoreno za odlučivanje.
Uska izuzetak u slučaju mana volje
Mada se odustajanje od tužbe, nakon punovažnog izjavljivanja, po pravilu smatra konačnim i neopozivim, tursko pravo ne ostavlja potpuno bez mogućnosti izuzetne situacije. Druga rečenica člana 311 dozvoljava stranci da zahteva poništaj odustajanja ako je ono izjavljeno pod uticajem mane volje (irade bozukluğu) — pojma preuzetog iz opštih načela turskog obligacionog prava, koji obuhvata situacije kao što su zabluda, prevara ili pretnja.
Ako stranka može dokazati da je njeno odustajanje bilo posledica takve mane, a ne stvarnog i svesnog vršenja njenih procesnih prava, ona može zahtevati poništaj tog odustajanja. To se može učiniti na dva načina. Prvi je kao prigovor u okviru istog postupka, ako se pitanje pojavi dok je predmet još u toku pred sudom. Drugi je kao osnov za posebnu tužbu, usmerenu izričito na poništaj odustajanja.
U praksi su, međutim, uspešna pobijanja po ovom osnovu relativno retka. Turski sudovi po pravilu drže stranke, a posebno stranke koje zastupaju advokati sa izričitim ovlašćenjem, vezanim za izjave date u njihovo ime. Dokazivanje stvarne mane volje zahteva ozbiljne dokaze, a prag za poništaj radnje koja se inače smatra konačnom je svesno postavljen visoko.
Praktične preporuke za stranke koje razmatraju odustajanje od tužbe
Za svakoga ko je uključen u sudski postupak u Turskoj, bilo da je domaća stranka, strani investitor ili kompanija sa prekograničnim interesima, odluka o odustajanju od zahteva zahteva pažljivo razmatranje pre podnošenja bilo kakvog podneska ili davanja usmene izjave na ročištu. Za razliku od procesnih radnji koje ostavljaju mogućnost novog pokušaja, odustajanje od tužbe trajno zatvara tu mogućnost u odnosu na predmetno pravo.
Pre nego što se advokat ovlasti da pristupi odustajanju od tužbe, vredi tačno utvrditi koji se ishod zapravo želi. Nekada stranka u stvari samo želi da privremeno zaustavi aktivan postupak tokom pregovora o poravnanju, bez gašenja samog prava u slučaju da ti pregovori ne uspeju. U drugim slučajevima, stranka možda samo želi da privremeno ukloni predmet iz aktivnog rada suda. Nijedan od ovih ciljeva se ne postiže odustajanjem na osnovu člana 307 — svaki od njih zahteva potpuno drugačiji procesni mehanizam.
S obzirom na obavezujuću, konačnu i u velikoj meri neopozivu prirodu ove izjave, kao i na činjenicu da svaki advokat koji daje takvu izjavu u ime klijenta mora imati izričito pismeno ovlašćenje za to, jasna komunikacija između klijenta i advokata je od ključnog značaja. Svako ko je uključen u sudski postupak u Turskoj treba da uputstva u vezi sa odustajanjem od tužbe, bilo da se radi o njegovom preduzimanju ili izbegavanju, pismeno utvrdi unapred, pre svakog ročišta ili podneska na kome bi to pitanje moglo postati relevantno.
Za više pomoći ili konsultacije o ovom pitanju, možete nas kontaktirati.
