Priznanje stranih presuda u turskom pravu
Presuda doneta od strane stranog suda ne proizvodi automatski pravno dejstvo u Turskoj. Ovaj temeljni princip međunarodnog privatnog prava podrazumeva da svako ko je dobio sudsku odluku u inostranstvu — bilo da se radi o presudi o razvodu braka, odluci o starateljstvu, nalogu za plaćanje alimentacije ili bilo kojoj drugoj građansko-pravnoj odluci — mora pokrenuti poseban postupak pred turskim sudovima kako bi ta odluka bila priznata ili izvršena na turskoj teritoriji. Bez ovog postupka, strana presuda nema nikakvo pravno dejstvo u turskom pravnom sistemu.
Pravni okvir koji uređuje ovu materiju sadržan je u Zakonu o međunarodnom privatnom pravu i međunarodnom građanskom postupku, poznatom pod skraćenicom MÖHUK (Milletlerarası Özel Hukuk ve Usul Hukuku Hakkında Kanun, Zakon br. 5718), posebno u člancima od 50 do 59. Ovaj zakon uređuje uslove, proceduralne forme i pravne posledice priznavanja i izvršenja stranih presuda u turskom pravu.
Priznanje i izvršenje: dva odvojena pravna instituta
Tursko pravo pravi važnu razliku između priznavanja (tanıma) i izvršenja (tenfiz) strane presude. Priznanje znači da turski sud prihvata stranu sudsku odluku kao pravosnažnu presudu ili kao obavezujući dokaz. Ovo se pre svega odnosi na konstitutivne ili deklaratorne presude, to jest one koje menjaju ili utvrđuju neko pravno stanje — kao što su razvod braka, utvrđivanje očinstva ili promena imena — bez nametanja obaveze koja bi se mogla prinudno izvršiti.
Izvršenje, s druge strane, odnosi se na kondemnatorske presude koje nalažu konkretnu prestaciju: plaćanje određenog novčanog iznosa, isplatu alimentacije, naknadu štete ili ispunjenje neke druge obaveze. Da bi se takve odluke mogle sprovesti putem turskih izvršnih organa, nadležni turski sud mora doneti odluku o egzekvaturiju. Važno je naglasiti da svaka odluka o izvršenju nužno uključuje i priznanje, ali ne i obrnuto: priznata presuda nije nužno i izvršiva.
Član 50, stav 1 MÖHUK propisuje: „Izvršenje u Turskoj presuda koje su doneli strani sudovi u građanskim predmetima, a koje su postale pravosnažne u skladu sa zakonom države u kojoj su donete, uslovljeno je donošenjem odluke o izvršenju od strane nadležnog turskog suda.“
Uslovi za priznanje i izvršenje
Zakonom propisani uslovi podeljeni su u dve kategorije: procesne pretpostavke i materijalne pretpostavke.
Procesne pretpostavke proistekle su iz člana 50 MÖHUK i tiču se same prirode strane odluke: mora je doneti pravosudni organ strane države — a ne upravni organ — mora se odnositi na spor iz oblasti privatnog prava i mora biti pravosnažna u državi porekla. Odluka koja je još uvek podložna žalbi u državi u kojoj je doneta, ili čiji rok za pobijanje još nije istekao, ne može biti predmet razmatranja turskog suda. Pravosnažnost odluke ocenjuje se prema pravu države porekla.
Materijalne pretpostavke navedene su u članu 54 MÖHUK. Član 54 MÖHUK propisuje: „Nadležni sud donosi odluku o izvršenju ako su ispunjeni sledeći uslovi: a) postojanje uzajamnosti između Republike Turske i države u kojoj je presuda doneta, zasnovane na sporazumu, zakonskoj odredbi ili stvarnoj praksi koja omogućava izvršenje turskih presuda u toj državi; b) presuda nije doneta u predmetu koji spada u isključivu nadležnost turskih sudova, ili — na prigovor tuženog — nije doneta od strane suda koji je prihvatio nadležnost bez stvarne veze sa predmetom spora ili strankama; c) presuda nije u očiglednoj suprotnosti sa javnim poretkom; d) stranka protiv koje se traži izvršenje uredno je pozvana pred strani sud u skladu sa merodavnim pravom, ili je bila zastupana pred tim sudom, ili nije osuđena u odsustvu suprotno tom pravu, i nije isticala nijedan od tih razloga pred turskim sudom.“
Uslov uzajamnosti — to jest postojanje sporazuma ili prakse na osnovu koje strana država takođe priznaje i izvršava turske presude — primenjuje se isključivo u postupku izvršenja, a ne u postupku priznavanja. To izričito propisuje član 58 MÖHUK. Turska održava odnose uzajamnosti, ugovorene ili stvarne, sa velikim brojem država, uključujući Srbiju, Nemačku, Francusku i Španiju, tako da ovaj uslov u praksi retko predstavlja prepreku.
Zabrana preispitivanja merituma
Centralni princip turskog postupka priznavanja i izvršenja je takozvana zabrana revizije merituma (revizyon yasağı). Turski sud nije ovlašćen da ponovo ispituje sadržaj strane presude: ne može ocenjivati da li je strani sud pravilno primenio pravo niti da li je pravilno utvrdio činjenice. Turski sud isključivo proverava da li su ispunjeni uslovi predviđeni MÖHUK-om. Kada su ti uslovi ispunjeni, sud je zakonski obavezan da donese odluku o priznavanju ili egzekvaturiju. Vrhovni sud Turske (Yargıtay) dosledno ukida odluke u kojima je ova zabrana bila povređena.
Javni poredak kao razlog za odbijanje
Najznačajniji razlog za odbijanje priznavanja ili izvršenja u praksi jeste očigledna suprotnost strane presude sa turskim javnim poretkom. Ovaj kriterijum tumači se restriktivno: nije svako odstupanje od turskog prava dovoljno da opravda odbijanje, već samo slučajevi u kojima je strana odluka očigledno nespojiva sa temeljnim principima turskog pravnog sistema, sa ustavno zaštićenim pravima ili sa osnovnim etičkim vrednostima turskog društva. Presude koje potpuno isključuju ili ozbiljno ograničavaju osnovna prava, ili koje su suprotne ključnim principima turskog porodičnog prava, mogu biti odbijene po ovom osnovu.
Nadležni sud i potrebna dokumentacija
Prema članu 51 MÖHUK, mesna nadležnost pripada sudu prema mestu prebivališta tuženog u Turskoj. Ako tuženi nema prebivalište u Turskoj, podnosilac zahteva može po sopstvenom izboru pokrenuti postupak pred sudovima u Ankari, Istanbulu ili Izmiru. U pogledu stvarne nadležnosti, opšti nadležni organ je prvostepeni građanski sud (Asliye Hukuk Mahkemesi); u porodičnim predmetima nadležnost pripada porodičnom sudu (Aile Mahkemesi).
Član 53 MÖHUK nabraja dokumentaciju koja mora biti priložena uz zahtev: overeni original presude ili overena kopija iste, dokument kojim se potvrđuje pravosnažnost odluke, kao i ovlašćeni prevod na turski jezik, overen od strane notara ili konzulata. U turskoj sudskoj praksi zahteva se i apostil na stranom dokumentu u skladu sa Haškom konvencijom iz 1961. godine, čije su potpisnice i Turska i Srbija.
Procesni aspekti i pravni lekovi
Postupak priznavanja i izvršenja sprovodi se prema skraćenom postupku (basit yargılama usulü), u skladu sa članom 55 MÖHUK. Ovaj procesni okvir omogućava načelno brzo rešavanje predmeta. Rokovi za okončanje postupka u praksi variraju između četiri i dvanaest meseci, zavisno od složenosti predmeta i opterećenosti suda.
Član 58 MÖHUK predviđa da zahtev za priznanje može biti podnet i u okviru postupka koji je već u toku pred turskim sudom. Zahtev za izvršenje, međutim, mora se obavezno pokrenuti kao samostalan i odvojen postupak: ne može se istaći kao uzgredni zahtev u tekućem sporu. U slučaju odbijanja zahteva, podnosilac može izjaviti žalbu regionalnom apelacionom sudu (Bölge Adliye Mahkemesi), a potom podneti zahtev za reviziju pred Yargıtay-em. Izjavljivanje pravnog leka odlaže izvršenje odluke: odluka o egzekvaturiju može se sprovesti tek nakon što postane pravosnažna.
Reforma iz 2017. godine u oblasti razvoda braka
Značajna praktična izmena uvedena je 2017. godine dopunom Zakona o matičnim knjigama (Nüfus Hizmetleri Kanunu). Na osnovu ove reforme, supružnici koji su se razveli u inostranstvu mogu — ukoliko su oba saglasna — zajednički podneti zahtev za priznanje neposredno matičaru, bez potrebe za pokretanjem sudskog postupka. Ovo pojednostavljivanje primenjuje se isključivo u slučajevima u kojima između stranaka nema spora o priznavanju stranog razvoda braka. Čim se pojave akcesorni zahtevi — kao što su utvrđivanje alimentacije, starateljstvo nad decom ili naknada štete — sudski egzekvatur ostaje neophodan, budući da samo kroz taj postupak odgovarajuće odluke stiču izvršnu snagu u Turskoj.
Posledice propuštanja pokretanja postupka
Onaj ko je u inostranstvu dobio presudu o razvodu braka ili neku drugu relevantnu građansko-pravnu odluku, a propusti da pokrene postupak u Turskoj, izlaže se pravnim posledicama koje nisu zanemarljive. U turskom pravnom sistemu, dotična osoba ostaje upisana kao venčana u matičnim registrima, što joj onemogućava sklapanje novog braka u Turskoj. Bivši supružnik zadržava svoja nasledna prava. Odluke o alimentaciji, starateljstvu i naknadi štete ne mogu se prinudno sprovesti putem turskih izvršnih organa bez prethodnog egzekvaturija. Ove posledice naglašavaju važnost blagovremenog delovanja nakon dobijanja strane sudske odluke koja ima dejstvo na turski pravni sistem.
Za više pomoći ili konsultacije o ovom pitanju, možete nas kontaktirati.
